Milena Pavlović Barili

Milena Pavlović-Barili (alt. Barilli) (Serbian Cyrillic: Милена Павловић-Барили) (November 5, 1909, Požarevac, Serbia – March 6, 1945, New York City, New York, United States of America) was a Serbian painter and poet.

Her Italian father Bruno Barilli was an influential composer, her Serbian mother, a distant relative of the Karađorđević dynasty, studied art. Milena herself studied at the Royal school of arts in Belgrade, Serbia (1922–1926) and in Munich (1926–1928).

In the early 1930s she left Serbia and returned only for brief visits until the outbreak of World War II. During her stays in Spain, Rome, Paris andLondon, where she socialised with Jean Cocteau and André Breton, she was influenced by many western schools and artists, notably Giorgio de Chirico. After 1939 she stayed in New York only, where she died in a horse riding accident in 1945.

The topics of her work varied from portraits to imaginative interpretations of biblical stories. The motifs often included dream-like situations, veils, angels, statues of Venus goddess, and Harlequins. Many of her works are parts of permanent exhibitions in Rome, New York, Museum of Contemporary Art (Belgrade), and her hometown of Požarevac, where the house in which she was born has been converted into a museum in her honor.

From Wikipedia, the free encyclopedia 

1
Милена Павловић Barilli, сликарка, песникиња,
костимографкиња, сарадница чувених модних
часописа, рођена је у Пожаревцу, 5. новембра
(23. октобра по старом календару) 1909. године,
као једино дете у браку угледне Пожаревљанке
Данице Павловић из породице Карађорђевића и
италијанског композитора, песника, музичког
критичара и путописца, Бруна Барилија (Bruno
Barilli). Бруно Барили, кога је Даница упознала
током студија музике на Конзерваторијуму
у Минхену, био је изузетно занимљива и
сензибилна боемска личност, позната у
европским уметничким круговима.
Од најранијег детињства Милена је с
родитељима путовала Европом, враћала се у
родни Пожаревац и поново одлазила у свет:
боравила је у Пезару 1912. и 1913.; преко
Солуна, Палерма и Напуља дошла у Рим на
почетку Првог светског рата 1915. године.
У Бергаму је уписана у први разред основне
школе, а у Риму други: учи и енглески на Istituto
БИОГРАФИЈА
Милена Павловић Barilli (1909-1945.)
www.milenapavlovicbarilli.rs
Босиљка Павловић са малом Миленом, Bruno Barilli, Даница Barilli и Стојан Павловић.
2
Italiano-Inglese. У Ници је учила француски
језик.
У Риму је са седам година написала своју прву
песму 12. новембра 1916.год.
Преко Крфа и Дубровника, крајем рата, враћа
се у земљу: у Пожаревцу 1919. године завршава
малу матуру и започиње гимназију, коју ће
завршити јуна 1925. у Београду (Другу женску
гимназију). У међувремену, 1921. сa мајком
одлази у Линц на школовање, путује Корушком
и током 1921/1922. похађа Der Ordensfrauen
vom heiligen Herzen Jesu (“Sacrecoeur”).
Основно сликарско образовање добила је у
Београду: на Краљевску уметничку школу
примљена је са тринаест година, најпре на
припремни течај (од јесени 1922. до лета
1923.); дипломирала је 11. јуна 1926. године и
први пут излагала на изложби ђачких радова
своје Школе, будуће Академије. У то време
њена мајка Даница је запослена у Канцеларији
Краљевских ордена при Двору.
ПЕРИОД
1926 – 31.
Студије сликарства наставила је 1926-1928.
године у Минхену, на Blocherer Bosshardt-у,
затим у Knirr Schulе код познатог академског
сликара Хајнриха Книра (Heinrich Knirr) који
ће касније постати близак нацизму, а потом
и на ауторитативној Akademie der bildenden
Künste. Професори су јој били, између
осталих, Франц фон Штук (Franz von Stuck)
и Хуго фон Хаберман (Hugo von Habermann)
– сва тројица цењени и угледни, али већ тада
конзервативни, превазиђени. Милена је кратко
остала у Минхену, незадовољна тим, “глувим
и рекционарним немачким амбијентом”, како је
говорила. Био је то тренутак када је почела да
осећа озбиљне здравствене проблеме – замор
срчаног мишића, тахикардију и аритмију.
Покушала је да то отклони одмором са мајком
на француској Азурној обали, у Ници и Кану
лета 1927., а наставила да се лечи и у Минхену
следеће године. Са мајком обилази музеје
Париза – посебно Лувр.
Редовно долази у Пожаревац, а дуже борави
од јуна 1928. ради припреме своје прве
самосталне изложбе: 16. децембра исте године,
у просторијама београдског Новинарског
дома, приказала је 20 радова из београдског
и минхенског периода школовања. Критика
и јавност су је дочекали с интересовањем,
охрабрујући је у њеним почецима и
предвиђајући јој велику каријеру. Критичар
београдске Политике (18. децембар 1928.),
цењени вајар Сретен Стојановић пише о њеним
озбиљним декоративним и илустративним
Прва песма, 1916.
Sevilla, 1928.
Женски акт, 1928.
3
радовима, о њиховој чистоти и мекоћи линија,
док Дора Пилковић истиче њене портрете,
егзотичне мотиве, елеганцију, суптилност и
љупкост њених декоративних дела (Венац,
Београд, св.4 и 5, јануар 1929.). Најпохвалније
се изражавају и Густав Крклец, Бранко
Поповић и други критичари. Упркос тим
успесима - њен материјални положај је тежак,
а она не успева да добије запослење ни у Србији
ни у Македонији.
Године 1929. примљена је у чланство Ладе.
Ређају се нове изложбе – самосталне и групне
– пролећне и јесење изложбе, у Уметничком
павиљону Цвијета Зузорић у Београду, у
Крстиној кући у Пожаревцу ... Наступа
заједно са нашим најпознатијим уметницима
- Јованом Бијелићем, Миланом Коњовићем,
Лазаром Личеноским, Васом Поморишцем,
Иваном Радовићем, Марином Тартаљом, Томом
Росандићем, Ристом Стијовићем...
Лето 1929. проводи у Словенији, у Рогашкој
Слатини, Језерском и на Бледу, затим обилази
Праг, али тамо обољева од тифуса и настају
проблеми с кичмом.
Уместо даљег студирања, одлучује да у
пролеће 1930. године с мајком, преко Италије
и Француске, отпутује за Шпанију, да изучава
дела Веласкеза и Гоје у Праду. Са собом је
понела школске и поједине касније радове. Три
месеца је путовала од Барселоне и Валенсије, до
Севиље, Малаге, Кордобе, Гранаде и Мадрида,
где је морала да буде подвргнута хируршкој
операцији, поновљеној у Паризу јуна 1930.
Месец дана касније (јула 1930.) Милена је у
Лондону где ће боравити годину и по дана, вредно
радити и створити нова, зрелија и експресивнија
дела. Припремила је самосталну изложбу
са надом да ће продајом побољшати своје
финансијско стање. Изложба је отворена 27.
фебруара 1931. године у једној од најзначајнијих
лондонских галерија - Bloomsbury Gallery, у
присуству бројних званица и штампе. Каталог,
истовремено и позивница за изложбу наводи
51 изложено дело, међу којима су били
Аутопортрет и портрети њене мајке Данице,
краљице Марије Карађорђевић, Алберта
Моравије, др Бранислава Петронијевића,
затим андалузијски мотиви, као и бројни
декоративни радови романтичарских тема
везаних за маштовити свет Арабије, Мексика,
Турске, Персије, Индијанаца, Јапана, Буде,
Шекспирових ликова и сл.
Био је то Миленин веома успешан друштвени
наступ: окружена је угледним личностима,
појављују се – између осталог - текстови у
Daily Telegraph-у и Daily Express-у, о њој пише
Драга Илић у београдском листу Време (24.
марта 1931.). Изложба је истовремено значила
и дефинитиван раскид са традиционалним,
академским ликовним поступком и наслућивање
путева нових визуелних форми - имагинарног и
фантазмагоричног.
Немир њеног духа и номадски карактер стечен
од најранијег детињства је прате: у јесен 1931.
Милена напушта Лондон – одлази за Париз и
Језерско, 1929.
4
ту остаје, с прекидима, све до 1939. године. На
Монпарнасу, тадашњем уметничком средишту
света, пред њом се дефинитивно отварају ти
предосећани простори иреалног, магичног,
сновиђеног; њено сликарство добија одлике
сложене, необичне и интимне исповести. Она
налази свој ликовни исказ, компатибилан
са духом времена где су се препознавали
најдубље зрачење актуелног и заводљивог
надреалистичког начина мишљења и слободан
креативан поступак. Ту је имала прилику да
се креће у круговима познатих и значајних
личности јавног и културног живота: упознаје
многе уметнике, музичаре, књижевнике,
критичаре, глумце...
Познанство са сликарима - браћом Ђорђом
де Кириком (Giorgio de Chirico) и Албертом
Савинијем (Alberto Savinio), затим омиљеним
професором многих европских и посебно
југословенских ђака - Андреом Лотом (André
Lhote), чувеним историчарем уметности
Жаном Касуом (Jean Cassou), песником
Полом Валеријем (Paul Valéry), критичарем
Антониом Анијантеом (Antonio Aniante),
оснивачем надреализма Андреом Бретоном
(André Breton), Жаном Коктоом (Jean Cocteau),
Филипом де Пизисом (Filippo de Pisis) и
бројним другим ствараоцима из целог света
које је Париз магнетски привлачио, свакако је
имало пресудан значај на њено стварање и њен
успешан статус у уметничком свету.
Она, ипак, не одустаје ни од југословенске
сцене: марта 1932. учествује на XV изложби
Ладе у Београду када критика констатује да
њена дела представљају «најмодернији правац
на овој изложби».
Од 29. априла до 10. маја 1932. наступа
самостално у познатој париској галерији
Jeune Europe, у којој ће излагати и новембра
исте године. О Милениним изложбама пишу
дописници из Париза, њене слике купују
одабрана публика и званичне институције...
Југословенско посланство јој ускраћује
подршку, а Италијанска амбасада откупљује
неколико њених дела. Овековечена је на бројним
фотографијама Пола Баласа (Paul Balassa) које
представљају драгоцене изворе информација о
њеном раду и животу. Између осталих, сачуван
је снимак с кубанским пијанистом Рејнолдсом
Гонзалесом (Reynolds Gonsalez) за кога је
неколико година била веома емотивно везана и
кога је портретисала.
Mилена води интензивну преписку са мајком
из које читамо све њене сумње, финансијске
тегобе, битке за уметнички статус.
ПЕРИОД
1932 – 38.
У Рим стиже на очев позив у лето 1932. године
и одмах у јесен, од 15 - 25. октобра 1932.
самостално излаже у Galleria d’Arte di Roma -
Via Veneto: и овде је критика позитивна, готово
еуфорична. Критичар Ефизио Чипријано Опо
(Efisio Cipriano Oppo), пријатељ њеног оца
Бруна Барилија, пише у римском листу La
Tribuna (19.октобра 1932.) о оригиналности
Милениног стила ослобођеног академских
Девојка ѕа гитаром, 1932.
5
назора, о елеганцији и интелигенцији њене
уметности. O њеној изложби читамо позитивне
рецензије и у листовима Il Tevere, Il Lavoro
Fascista, Italia Letteraria, Il Popolo di Roma, а
Ренато Гутузо (Renato Guttuso), касније познати
сликар леве оријентације, у палермитанском
гласилу L’Ora (26. октобра 1932.) пише о
Миленином метафизичком и надреалистичком
изразу којим је храбро заронила у суштину
емоција.
Пармска Пинакотека откупила је портрет
Бруна Барилија и још једну слику.
Априла следеће, 1933. године, наступа у
Sala d’Аrte della Nazione у Фиренци, заједно
са Маријом Сињорели (Maria Signorelli) и
Адријаном Пинкерле (Adriana Pincherle).
Милена је изложила своје надреалистичке
композиције и неколико карикатура оца Бруна
са сценама његовог афричког путовања.
Лето 1933. проводи у Србији, обилази породицу
у Великом Градишту, слика портрете својих
рођака, мртве природе и аутопортрете. Тим
радовима се окончава њен линеарно-антички
период стварања.
Од октобра 1933. pоново je у Паризу и
прате је здравствени проблеми – срчана
инсуфицијенција и велики замор.
Од 14. маја до 17. јуна 1934. учествује на XII
Salon des Tuileries у Паризу са четири слике,
и тај период означава нова трагања и нове
ликовне исказе.
Фебруара 1935. излаже поново у Риму, на
другом Quadriennale d’Arte Nazionale и поново
је одлично примљена: о њој пишу Il Giornale
d’Italia, a u више наврата лист Quadrivio, који је
пратио културна дешавања у Италији и у свету,
објављује њене песме: пет песама децембра
1934., четири песме - јуна 1935.; осам песама
- фебруара 1936. Захваљујући свом учешћу
на Квадријеналу Милена је имала прилику да
се упозна са Бенитом Мусолинијем (Benito
Mussolini), његовим министром спољних
послова грофом Галеацом Ћаном (Galeazzo
Ciano), чију је понуду да добије италијанско
држављанство Милена одбила, као и са
градоначелником Рима Ботаијем (Botai) који
јој се захвалио на учешћу на изложби.
У лето 1935. долази у Пожаревац и ту остаје
годину и по дана, припремајући велику
La lettura II, 1935.
Девојка са свитком,
1935.
Тишина, 1937
6
самосталну изложбу, да би се крајем децембра
1936. вратила у Рим. Живи у тадашњем
боемском кварту, у Via Margutta. У Пожаревцу
настају нека од њених ремек-дела, сачувана
данас у Галерији њеног имена и у Музеју
савремене уметности у Београду: Венера са
лампом или Дама са петролејком, Девојка и
анђео, Женско попрсје у вази, Аутопортрет са
стрелцем, Старица са лептиром, Аутопортрет
са античком главом, Носталгија, Фантастична
композиција са женским актом и змајем и др.
Априла-маја 1937. излаже у Риму у Galleria
della Cometa, око 40 слика и цртежа насталих
током њеног последњег боравка у Југославији.
Медији су јавили да је изложбена сала била
претесна да прими све званице које су дошле на
свечано отварање њене самосталне изложбе.
То је врхунац њеног стварања, њен ренесансни
одн. метафизички период који траје до
одласка у Америку. О Милени и њеној зрелој
стваралачкој фази пишу Емилио Чеки (Emilio
Cecchi), Ефизио Чипријано Опо, Паоло Ричи
(Paolo Ricci), истичући њену сензибилност,
деликатну технику рада, велику маштовитост и
интуитивност...
Из Рима одлази за Дизелдорф, а потом за Париз.
Следеће године има два париска наступа: од
21. јануара до 3. фебруара 1938. самостално
излаже поново у галерији Quatre Chemins, на
Јелисејским пољима и о њој пишу знаменита
имена француске и светске уметности, а априла
учествује у Galerie Billiet са групом Nouvelle
génération. Између тога – самостална изложба
марта месеца у Тирани, са сликама које је њена
мајка Даница донела из Рима.
Лето 1938. проводи са оцем у Венецији а
28. септембра месеца са мајком присуствује
премијерном извођењу очеве опере Medusa
у Бергаму, у извођењу миланске La Scala-e.
Oперу је Бруно посветио Даници.
Венера са лампом.
7
ПЕРИОД
1939 – 45.
Касну јесен 1938. и део зиме 1939. борави
у норвешкој престоници Ослу, потом се
враћа у Париз, у коме марта месеца у Galerie
Pittoresque учествује на историјски значајној
манифестацији - L’exposition nouvelle de
surréalisme и истовремено један је од излагача
у галерији Bernheim Jeune са југословенским
уметницима из Париза. Иста изложба ће
бити приређена и у Хагу (Холандија) од 17.
јуна до 17. јула 1939. Поводом ове изложбе,
критичар Политике М. Петровић је забележио
да се Милена инспирише старим италијанским
мајсторима и да остварује модернистичку
стилизацију старог класичног сликарства.
У Паризу настају Миленина последња европска
дела - Помона (Пејзаж са лампом) и Анђели у
зору.
Од новца добијеног за слику Композиција из
1938. године (која је била излагана у Хагу,
а сада се налази у збирци Народног музеја у
Београду), коју је продала песнику, сликару и
дипломати Сибету Миличићу, купује карту за
прекоокеански брод De Grasse: укрцава се у
Авру 18. августа 1939. и стиже у Њујорк 27.
августа. Милена је у Београду 1936. године
насликала веома успешан, поетичан портрет
Јосипа Сибета Миличића.
Због почетка рата у Европи, остаје у Њујорку,
где у борби за материјалну егзистенцију
сарађује са модним часописима и великим
модним кућама, илуструје и часописе за
уређење ентеријера и екстеријера: Harper’s
Bazaar, Town & Country, Charm, Glamour,
Vogue, McCall,s, House Beautiful...
Ради велики број реклама, посебно за фирму
Textron и бројне портрете угледне њујоршке
клијентеле (Marquis de Cuevas, Daphne Bool,
Betty Finan, Rosamund Frost, Moffet, Gianсarlo
Menotti), чланове краљевских породица - краља
Петра II Карађорђевића, надвојводу Франца
Јозефа Хабзбуршког (Franz Josef Habsburg),
раније је већ сликала краљицу Марију и др.
Модел плаве венчанице, 1940.
Little pink angel, 1944. Poetic pinks and reds, 1941.
М О Д Н И Д И З А Ј Н
8
24. децембра 1943. венчава се у Гринсбороу,
у Северној Каролини са Робертом Томасом
Астором Госелином (Robert Thomas Astor
Gosselin), младим америчким официрoм
авијације, чији је портрет сликала тога лета, а
којег је упознала на отварању своје изложбе у
Вашингтону.
У пролеће 1944. приликом пада, повређује
пршљен на кичми и лечи се у болници. Након
опоравка, поново интензивно ради. У то време,
у јесен 1944, посебно је значајна њена сарадња
са младим, касније чувеним композитором
Ђанкарлом Менотијем (Gianсarlo Menotti), за
чији је балет Sebastian у извођењу њујоршке
трупе Ballet International израдила костиме.
Почетком јануара 1945. Милена настоји да
преко Монтреала и добијања имиграционе визе
реши свој статус у Сједињеним америчким
државама, у чему је свесрдно помаже
југословенски амбасадор Иван Франгеш.
Милена добија нову наруџбину - да изради
костиме за Шекспиров Сан летње ноћи у
извођењу балетске трупе Guild.
6. марта 1945. године изненада умире од срчаног
удара у њиховом новом апартману у Њујорку,
у Hаmpshire House 150, Central Park South. О
њеној смрти пишу најтиражнији амерички
листови, а вeст преноси и италијанска штампа.
Mилена мајци и оцу пише о свим детаљима свога
америчког живота и о борби за опстанак.
19. марта 1940. самостално излаже у Julien
Levy Gallery у Њујорку, чији је власник
препознавао младе перспективне снаге, посебно
уметнике пристигле из Европе почетком Другог
светског рата. Њене метафизичке композиције
ренесанских реминисценција привлаче пажњу
најугледнијих америчких критичара. Критичари
Town & Country-a, The New York Sun-a, Art
News-a, New York Herald Tribune-a, New York
Times-a, Тime-a, Newsweek-a и других гласила
поздрављају њену маштовитост, надреалне
визије, везу са старим мајсторима, носталгичност
атмосфере, са ове и каснијих њених изложби.
Повремено (1941., 1942.) борави на имању
Блејкфорд породице Мофет (Моffet) у
Квинстауну, Мериленд, где ради портрете својих
домаћина.
Од 9. јануара до 15. фебруара 1943. излаже
у United Yugoslav relief Fund у Њујорку –
Фондацији за заједничку помоћ америчких
пријатеља југословенским заробљеницима
у логорима Италије и Немачке, а маја исте
године излагала је у чувеној Corcoran Gallery
у Вашингтону. Излагала је углавном сликe
америчког периода, укључујући по први пут и
дела религиозне тематике (18.Псалам, Игнације,
Анђели на мору).
Монахиња, 1945. Robert Thomas Gosslen, 1943. Росамунд Фрост, 1940.
9
1947. године, урна са Милениним посмртним
остацима пренета је у Рим, где је 5. августа
1949. године похрањена у породичној
гробници на Тестачу, Cimitero acattolico per
gli stranieri; за то гробље је речено да је једно
од најпоетичнијих места, јер тамо «птице увек
певају и цвеће увек цвета». Касније ће ту бити
сахрањени и Миленини родитељи, отац Бруно
(1880-1952.) и мајка Даница (1883-1965.).
У знак сећања на Милену, Ђанкарло Меноти
је написао оперу The Saint of Bleecker Street; на
кутији дуплог албума била је репродукција у
боји Миленине слике Монахиња. То луксузно
издање Меноти је послао Даници у Пожаревац
1955. године.
У Пожаревац, захваљујући упорности,
организованости, а пре свега посвећености и
љубави према Милени, њена мајка Даница је
успела да пренесе велики број њених дела и
личних предмета. Заједно са кућом у којој је
Милена рођена, Даница је оставила драгоцену
заоставштину која данас чини основни фонд
Галерије Милене Павловић Барили, отворене
за публику 24. јуна 1962. године. Током
каснијих година Галерија се богатила и другим
даровима који су стизали са разних крајева
света, углавном из Америке, од Милениних
пријатења, родбине и поштовалаца.
Године 1997, 28. фебруара, формирана
је Фондација Миленин дом при Галерији
у Пожаревцу који има за циљ бригу око
Милениног уметничког наслеђа.
Ф О Т О Г Р А Ф И Ј А & С Л И К А
(1909-1945)