O pomracenjima Meseca

nesto iz istorije

Najstarije pomracenje Meseca o kome postoji pisani trag dogodilo se 29. januara 1135. pre n.e. a zapis je sastavljen u Kini.
Cini se da je pravu prirodu pomracenja prvi otkrio Anaksagora, filozof iz Jonije (500-428. g. pre n.e.),  koji je ucio da do Mesecevih pomracenja dolazi kada Mesec udje u Zemljinu senku, a da njegova senka opet proizvodi pomracenje Sunca na Zemlji. 
Tukidid pominje slucaj iz vremena peloponeskog rata kada Atinjani jedom prilikom nisu isplovili sa sidrista u bitku (iako im je oklevanje moglao naneti samo stetu) jer je u presudnom momentu doslo do pomracenja Meseca.
Aristotel iz posmatranja pomracenja Meseca zakljucuje u svom cuvenom delu O nebu (zapravo sva Aristotelova dela su cuvena:) da je Zemlja loptasto telo jer je senka koju baca na Mesec prilikom pomracenja zaobljena.
U staro vreme Srbi su, ako je suditi po nekim starim zapisima, znali za uzrok pomracenja jer se u tim pisanim spomenicima objasnjava da je Zemlja manja od Sunca i da zato ona ima iza sebe kupastu senku, a Mesec se pomraci kada udje u tu senku i tada on gubi svetlost pa se ne vidi, za razliku od Sunca koje se pomraci kada ga pokrije Mesec i koje ne gubi svetlost.  Postoji inace dosta belezaka u srpskim zapisima o pomracenjima Sunca i Meseca. 
Prvo i najstarije pomracenje Meseca koje se spominje u starim srpskim zapisima dogodilo se 22. juna 1461. Zatim slede pomracenja iz 20. februara 1570. pa 16. avgusta 1598. itd.
predanja

Ale hoce ponekad, govorilo se u nasem narodu, da navale na Mesec i da ga jedu i otuda mrlje na Mesecu. Prema nekim pricama to se ustvari desava svakog tridesetog dana (tj. kad je Mesec pun) samo se taj dogadjaj ne vidi uvek.

I kod nekih drugih naroda do pomracenja Meseca, a i Sunca dolazi na slican nacin, samo sto je predator razlicit. Tako kod Indusa Sunce ili Mesec proguta demon Ruhaj, kod Egipcana Mesec guta neka vodena zivotinja a Sunce zmijurina Apopi. Kod Kineza je za pomracenja je kriv strasni zmaj.

Zaprvo sto se Srba tice citava stvar oko pomracenja nije bas tako jednostavna jer sem ala postoje i druge nemani koje kidisu na Sunce i Mesec. Nekad je to vukodlak, nekad vestice, a desi se da i djavo tu umesa svoje vrazije papke.

Vestice to rade planski. Prvo jedna doleti, otkine parce Meseca i sakrije ga. Zatim navali druga, pa treca i tako redom. Medjutim Bog onda posalje svoje andjele koji savladaju prvo jednu vesticu i ona onda vrati parce Meseca koje je ukrala, zatim andjeli isto postupe sa drugom vesticom i tako redom sve dok Mesec opet ne postane ceo.

Zna se desiti da od silnih rana Mesec pusti krv, pa se vidi crven. Medjutim neki misle da ova crvena boja potice od krila ala. Ova krila su naime crvena i delimicno providna pa kad ale zaklone Mesec on sa Zemlje izgleda crven. (Prilikom pomracenja Mesec zaista zna biti crven, medjutim naucnici to objasnjavaju drugacije i sasvim suvoparno o cemu mozete citati ovde).

A prica se da djavo iz obesti i vec ne znajuci ni sam kakvo zlo da napravi, pridje krisom Mesecu i hoce da ga ukrade. Samo, andjeli uvek odbrane Mesec.

Ponekad sveti Arandjeo odbrani Mesec od nemani tako sto ga zakloni skutom svoje haljine.

Neki opet misle da je za pomracenje Meseca kriv sveti Ilija (jer je on jednom od gladi jeo Mesec).  

Neposredno posmatranje pomracenja je i stetno i to ne samo kad se radi o pomracenju Sunca vec i kad je u pitanju pomracenje Meseca, jer, tvrdi se, i to coveku donosi zlo.

Kako i kod posmatranja pomracenje Sunca za posmatranje pomracenja Meseca koristi se jedana posuda sa vodom u kojoj se zatim uhvati odraz Meseca, i pomracenje se posmatra kao u ogledalu. Posuda naravno treba da bude ćasa. Tako je navodno radila neka baba u okolini Loznice i postigla izvanredne rezultate. Ponegde se zahteva da ćasa bude gledjosana, ali opet u nekim drugim krajevima umesto ćase koristila se tepsija. Rezultati su, kazu, bolji ako se radi otepsiji koju je nekome o svadbi doneo na poklon kum udovac. Sa takvom tepsijom su obicno radile vracare. Neki su trazili da i voda u kojoj se hvata odraz bude narocito, ali se na tome ipak ne insistira suvise.

Nekada je posmatranje pomracenja putem hvatanja odraza Sunca i Meseca u vodi bilo siroko rasprostranjeno u narodu. Cak je i sama rec “hvatanje” ili “uhvatiti” postalo sinonim za pomracenje Sunca odnosno Meseca. Danas sve to tone polako u zaborav i pmracenja se posmatraju kroz zatamnjena stakla, specijalnim teleskopima i drugim instrumentima. I sigurno je bas to glavni razlog sto niko vise nije u stanju da vidi sva ona cudesa koja su videli nasi stari kada su se Sunce i Mesec “hvatali”. 

Na srecu, o tim prizorimma imamo sacuvana neka svedocanstva starih vracara. Scene koje one opisuju su dramaticne i okrutne. Veliko crno june, tako kazu, dugih rogova, usiju i repa, ogroman crni vepar duge njuske, krupan crni vuk velikih celjusti i duga repa - svi sa po sest prstiju na nogama - kidisu naizmenicno, u bezumnom besu na Mesec, trgaju ga i odlamanu njegovu parcad. A posle treceg napada sve zivotinje se pretvaraju u ljude sa po sest prstiju i ti ljudi neodoljivom snagom, gvozdenim vilama navaljuju na Mesec i drobe ga.

Ponekad se, opet kazu, mogu ale videti kako se zalecu na Mesec, grizu ga, a njegovi delovi odlecu na sve strane.

A druge vracare i babe vele da vide djavole oko Sunca kad se Sunce pomracuje i da djevoli navaljuju da ga rastrgnu.

I za celo to vreme i Mesec (i Sunce kad se ono pomracuje) trpi uzasne muke i u velikoj je opasnosti. Ljudi se trude da mu pomognu i odbrane ga i zato udaraju u zvona, vicu, galeme, pa i pucaju puskama ne bili oterali nemani[1]. Sigurno je jedno: ovako krupni dogadjaji kao sto su pomracenja Sunca i Meseca ne desavaju se u prirodi bez znacajnih posledica po ljude. U vecini slucajeva oba pomracenja losi su znaci. Pomracenje Meseca predskazuje rat, a pomracenje Sunca i rat ali i druge posasti: glad, kugu, ustanak. Uopste, pomracenje Sunca je znak nevolje za sve hriscane, narocito za Srbe, dok pomracenje Meseca predskazuje zlo za Turke.