Moravian elegy & Joel Cooper-origami

Гледај висока птица горама врхове мами.
Окружена неким вечито будним сјајем зру брда уоколо.
Дан ће да ме заборави, тајно довршена у себи кажи се.
Када прелазим из једне тишине у другу
под велику сенку сунца
је ли то дрвеће на твојим обалама
окоштали млаз горкога сока, 
водоскоци који се буде изван мога сна?
Дуж тебе каснимо дуж тебе смо издани,
дуж тебе у нашем одласку рату оморике
проказане ваздухом колебљивих ждралова.
То доле је ли мржња? Или ја који својим пореклом
учествујем у свим призорима?
Ах, каква ужасна светлост
пробуђена први пут над склопљеним очима.
Ето то је оно што се назива
песником: бити лицем у лице свету
преко пута пустиње и неке звезде наопаке
и видети све где други виде само ноћ.
Везо фина између пепела ока и камена
чаролије не препирем се
са сличностима, ал један је вај,
и нема друге смрти осим смрти.
То свемири се зачињавају у мојој несвести
у раскораку чији је одјек ово видело
са измишљеним временом и сунцем
пола у земљи пола на небу.
О песници свуда и увек
окренути лицем према привиду
са звездом уместо ишчупаног срца пред непојатним,
када је пред нама само један дан, непомешан,
као цвет који се у сну нашем буди. 
                                                            Branko Miljkovic


Moravian elegy

Watch the high  birds attracts peaks of the mountains

Surrounded by some eternally watchful glow ripe hills around.
Day will forget me, the secret; complete in itself can tell.
When I'm passing from one silence to another
under the great shadow of the sun
Is it the trees on your shores 
ossified jet bitter juice;
fountains wake up outside of my sleep?
All along you,we are late,we are sellout
All along you in our going to the spruce war 
portrayed airborne volatile cranes.
Down there;Is it the  hatred ? 
Or me and mine origin
participate in all the scenes?
Ah, what a terrible light
awakened for the first time over the folded eyes.
So this is what is called 
poet: being face to face world 
across the desert and some upside-down  star
and see where all others see only by night.
Fine bond between ashes of  the eye and stones
Spells! I  do not dispute
 with similarities, but one wye
,and no other death than death.
These universes are seasoned in my unconsciousness
in discrepancy which is an echo of this imaging,
with imaginary time and the sun
half of the country half the sky.
The poets everywhere and always
facing the illusion
with  Star instead pulled up heart in front of the unseen,
when in front of us just one day,immiscible,
as a flower that wake up in our dream.
                                                      Branko Miljkovic

ŠTO TE NEMA (Aleksa Šantic)

ŠTO TE NEMA via Branimir Štulic

Kad na mlado poljsko cvijece

biser niže ponoc nijema,

kroz grudi mi želja lijece:

što te nema, što te nema?

Kad mi sanak pokoj dade

i duša se miru sprema,

kroz srce se glasak krade:

što te nema, što te nema?

Vedri istok kad zarudi

u trepetu od alema,

i tad duša pjesmu budi:

što te nema, što te nema?

I u casu bujne srece,

i kad tuga uzdah sprema,

moja ljubav pjesmu krece:

što te nema, što te nema?

E moj konjicu bijeli, moje desno krilo!

Gdje je doba ono, gdje su dani oni, kad je

srce puno rahatluka bilo? Znaš li case

one: pozno sunce grije, vrhovi munara

kao vatra gore; a svuda iz baštica miris

dula vije. Mi se povracamo iz lova, iz

gore; a ona na svojim demir-pendzerima

stoji ljepša od veceri i od sabah zore:

na me ceka, gleda i casove broji kad cu

proci. A ja, kad bih blizu bio, slao bih joj

pozdrav kuburlija svojih. Ona sa pendzera

dul i behar mio prosula bi hitro, i ko

snijeg na me pahuljice meke padale su

tiho, kao da su sevdah cutile i same.

O kako je tada puno sunca bilo! A sad?

Svuda mutni oblaci i tame?

Kako mi je srce jadno, kao da ga neko

bode, te sve place i sve pita: kuda moja

mladost ode? Je li griješna sabah zora,

il nebeska sjajna zvijezda; je li griješna

ljubav moja, kao ptica iz gnijezda, ko glas

ptice iz gnijezda? Je li grešna sabah zora,

il nebeska sjajna zvijezda; de mi to prode

ljubav moja, kao ptica iz gnijezda, ko glas

ptice iz gnijezda?...

***

WHY YOU AREN'T HERE

(Aleksa Šantic)

When on the young field-flowers

mute midnight strings the pearl,

desire flies through my chest:

Why aren't you here, why aren't you here?

When a dream gave me repose

and the soul is preparing for peace,

through heart the voice is sneaking:

Why aren't you here, why aren't you here?

When the serene east glows

in the wink of knowledge,

and the soul is awaking the song:

Why aren't you here, why aren't you here?

And in the moment of dense happiness,

and when the sorrow's preparing a sigh,

my love is starting a song:

Why aren't you here, why aren't you here?

O thou my horsee bright, my right-hand wing!

Where have those times gone, where are those

days, when a heart was full of sweetness either?

Do you know those hours: late sun is warming,

tops of minarets lighting like a fire, and everywhere

from the gardens smell of the roses swirling. We are

returning from hunting, from a mountain; and there

she stands at her oriels prettier than evening and

the morning dawn: waiting for me, overlooking

and counting hours when I will pass by. But me,

when I was nearby, I would send her a regards

of my holsters. And from her windows she will

dear rose blossom quickly spill, and like a snow

soft flakes were falling down silently on me,

as if they feel the blues of itself. Oh, it was much

sunshine then! And now? All hazy clouds and darkness...

How my heart is miserable, like someone is sticking

into it, it cries and asks all over again: where my

youth did go? Is it the mourning dawn sinfull, or

a sky shining star; is my love sinfull, like a bird

from a nest, like a voice of a bird from a nest?

Is it the dawning gold sinfull, or a sky shining

star; where my love did go, like a bird from

a nest, like a voice of a bird from a nest?...

Amedeo Modigliani

Buena Vista Social Club - Chan Chan live

De Alto Cedro voy para Marcan
Llego a Cueto, voy para Mayar

El cario que te tengo
No te lo puedo negar
Se me sale la babita
Yo no lo puedo evitar

Cuando Juanica y Chan Chan
En el mar cernan arena
Como sacuda el jibe
A Chan Chan le daba pena

Limpia el camino de paja
Que yo me quiero sentar
En aqul tronco que veo
Y as no puedo llegar

De alto Cedro voy para Marcan
Lleg a Cueto voy para Mayar


ENGLISH:

From Alto Cedro, I go to Marcan
I arrive in CUeto, and then I go towards Mayar.

The love I have for you
is something I cannot deny
I drool all over
I cannot help it.

When Juanica and Chan Chan
sifted sand at the beach
...
Chan Chan felt sorry/shame

Clean the path of straw
cause I want to sit down
on that tree trunk I see
and that way I'm never going to arrive

From Alto Cedro, I go to Marcan
I arrive in CUeto, and then I go towards Mayar

SUNCANI SAT-Sundial

                                                                 Suncani sat je srusen prilikom jednog zalaska sunca.

                                                                          Na mesto njega postavljen je pescani.

                                                                      Prigodna svecanost odrzana je sledeceg jutra,
                                                                                           koje nije doslo....
                                                                                         ni sunce nije doslo.

                                                                         Vrpcu je presekla zadrigla bogatasica.
                                                             Ona je konacno bila u crnini,zahvaljujuci odsustvu svetlosti
                                                                       ....vec do kolena u pesku ''Miticeve rupe''
~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

                                                      

                                                                              Sundial was destroyed during a sunset.
                                                                                        In its place is a sandy set.
                                                                 The opening ceremony was held the next morning,
                                                                                        that did not come ....
                                                                                     the sun did not come.
                                                                         The ribbon was cut thick rich women.
                                                           She finally was in mourning, due to the absence of light
                                                             .... already knee-deep in the sand''holes Mitic''
                                                                                                    ------     Tatjana 23.04.1993.

O pomracenjima Meseca

nesto iz istorije

Najstarije pomracenje Meseca o kome postoji pisani trag dogodilo se 29. januara 1135. pre n.e. a zapis je sastavljen u Kini.
Cini se da je pravu prirodu pomracenja prvi otkrio Anaksagora, filozof iz Jonije (500-428. g. pre n.e.),  koji je ucio da do Mesecevih pomracenja dolazi kada Mesec udje u Zemljinu senku, a da njegova senka opet proizvodi pomracenje Sunca na Zemlji. 
Tukidid pominje slucaj iz vremena peloponeskog rata kada Atinjani jedom prilikom nisu isplovili sa sidrista u bitku (iako im je oklevanje moglao naneti samo stetu) jer je u presudnom momentu doslo do pomracenja Meseca.
Aristotel iz posmatranja pomracenja Meseca zakljucuje u svom cuvenom delu O nebu (zapravo sva Aristotelova dela su cuvena:) da je Zemlja loptasto telo jer je senka koju baca na Mesec prilikom pomracenja zaobljena.
U staro vreme Srbi su, ako je suditi po nekim starim zapisima, znali za uzrok pomracenja jer se u tim pisanim spomenicima objasnjava da je Zemlja manja od Sunca i da zato ona ima iza sebe kupastu senku, a Mesec se pomraci kada udje u tu senku i tada on gubi svetlost pa se ne vidi, za razliku od Sunca koje se pomraci kada ga pokrije Mesec i koje ne gubi svetlost.  Postoji inace dosta belezaka u srpskim zapisima o pomracenjima Sunca i Meseca. 
Prvo i najstarije pomracenje Meseca koje se spominje u starim srpskim zapisima dogodilo se 22. juna 1461. Zatim slede pomracenja iz 20. februara 1570. pa 16. avgusta 1598. itd.
predanja

Ale hoce ponekad, govorilo se u nasem narodu, da navale na Mesec i da ga jedu i otuda mrlje na Mesecu. Prema nekim pricama to se ustvari desava svakog tridesetog dana (tj. kad je Mesec pun) samo se taj dogadjaj ne vidi uvek.

I kod nekih drugih naroda do pomracenja Meseca, a i Sunca dolazi na slican nacin, samo sto je predator razlicit. Tako kod Indusa Sunce ili Mesec proguta demon Ruhaj, kod Egipcana Mesec guta neka vodena zivotinja a Sunce zmijurina Apopi. Kod Kineza je za pomracenja je kriv strasni zmaj.

Zaprvo sto se Srba tice citava stvar oko pomracenja nije bas tako jednostavna jer sem ala postoje i druge nemani koje kidisu na Sunce i Mesec. Nekad je to vukodlak, nekad vestice, a desi se da i djavo tu umesa svoje vrazije papke.

Vestice to rade planski. Prvo jedna doleti, otkine parce Meseca i sakrije ga. Zatim navali druga, pa treca i tako redom. Medjutim Bog onda posalje svoje andjele koji savladaju prvo jednu vesticu i ona onda vrati parce Meseca koje je ukrala, zatim andjeli isto postupe sa drugom vesticom i tako redom sve dok Mesec opet ne postane ceo.

Zna se desiti da od silnih rana Mesec pusti krv, pa se vidi crven. Medjutim neki misle da ova crvena boja potice od krila ala. Ova krila su naime crvena i delimicno providna pa kad ale zaklone Mesec on sa Zemlje izgleda crven. (Prilikom pomracenja Mesec zaista zna biti crven, medjutim naucnici to objasnjavaju drugacije i sasvim suvoparno o cemu mozete citati ovde).

A prica se da djavo iz obesti i vec ne znajuci ni sam kakvo zlo da napravi, pridje krisom Mesecu i hoce da ga ukrade. Samo, andjeli uvek odbrane Mesec.

Ponekad sveti Arandjeo odbrani Mesec od nemani tako sto ga zakloni skutom svoje haljine.

Neki opet misle da je za pomracenje Meseca kriv sveti Ilija (jer je on jednom od gladi jeo Mesec).  

Neposredno posmatranje pomracenja je i stetno i to ne samo kad se radi o pomracenju Sunca vec i kad je u pitanju pomracenje Meseca, jer, tvrdi se, i to coveku donosi zlo.

Kako i kod posmatranja pomracenje Sunca za posmatranje pomracenja Meseca koristi se jedana posuda sa vodom u kojoj se zatim uhvati odraz Meseca, i pomracenje se posmatra kao u ogledalu. Posuda naravno treba da bude ćasa. Tako je navodno radila neka baba u okolini Loznice i postigla izvanredne rezultate. Ponegde se zahteva da ćasa bude gledjosana, ali opet u nekim drugim krajevima umesto ćase koristila se tepsija. Rezultati su, kazu, bolji ako se radi otepsiji koju je nekome o svadbi doneo na poklon kum udovac. Sa takvom tepsijom su obicno radile vracare. Neki su trazili da i voda u kojoj se hvata odraz bude narocito, ali se na tome ipak ne insistira suvise.

Nekada je posmatranje pomracenja putem hvatanja odraza Sunca i Meseca u vodi bilo siroko rasprostranjeno u narodu. Cak je i sama rec “hvatanje” ili “uhvatiti” postalo sinonim za pomracenje Sunca odnosno Meseca. Danas sve to tone polako u zaborav i pmracenja se posmatraju kroz zatamnjena stakla, specijalnim teleskopima i drugim instrumentima. I sigurno je bas to glavni razlog sto niko vise nije u stanju da vidi sva ona cudesa koja su videli nasi stari kada su se Sunce i Mesec “hvatali”. 

Na srecu, o tim prizorimma imamo sacuvana neka svedocanstva starih vracara. Scene koje one opisuju su dramaticne i okrutne. Veliko crno june, tako kazu, dugih rogova, usiju i repa, ogroman crni vepar duge njuske, krupan crni vuk velikih celjusti i duga repa - svi sa po sest prstiju na nogama - kidisu naizmenicno, u bezumnom besu na Mesec, trgaju ga i odlamanu njegovu parcad. A posle treceg napada sve zivotinje se pretvaraju u ljude sa po sest prstiju i ti ljudi neodoljivom snagom, gvozdenim vilama navaljuju na Mesec i drobe ga.

Ponekad se, opet kazu, mogu ale videti kako se zalecu na Mesec, grizu ga, a njegovi delovi odlecu na sve strane.

A druge vracare i babe vele da vide djavole oko Sunca kad se Sunce pomracuje i da djevoli navaljuju da ga rastrgnu.

I za celo to vreme i Mesec (i Sunce kad se ono pomracuje) trpi uzasne muke i u velikoj je opasnosti. Ljudi se trude da mu pomognu i odbrane ga i zato udaraju u zvona, vicu, galeme, pa i pucaju puskama ne bili oterali nemani[1]. Sigurno je jedno: ovako krupni dogadjaji kao sto su pomracenja Sunca i Meseca ne desavaju se u prirodi bez znacajnih posledica po ljude. U vecini slucajeva oba pomracenja losi su znaci. Pomracenje Meseca predskazuje rat, a pomracenje Sunca i rat ali i druge posasti: glad, kugu, ustanak. Uopste, pomracenje Sunca je znak nevolje za sve hriscane, narocito za Srbe, dok pomracenje Meseca predskazuje zlo za Turke.